Baveći se nebitnim stvarima, počela sam u jednom trenutku da otkrivam one bitne.
Da im se približavam i istražujem ih.
Krećući se kroz polja slučajnosti, shvatih da sam neslučajno tu.
Da pokrenem nekakvu svoju misiju...
... koja je, kao i svaka, posebna i drugačija...
Zajednički su nam samo pokušaji da je ostvarimo.
Ove godine, (ne)slučajno, pod ruku su mi dolazile knjige, filmovi, čak i muzika... koji su imali veze sa snovima. Negde u tom periodu, najpre da bih ostavila sebi neko zanimljivo svedočanstvo, zapisivala sam svoje snove, prepričavala ih odabranim prijateljima, igrala se u njima i sa njima, tumačila ih na svoj način.
A onda sam čula za termin
lucidnih snova. I u momentu se zaljubila u njega... :)
I ljudi koje sam upoznavala, naročito tokom ove i prethodne godine... čudnovati pojedinci... a i sama priroda mojih studija... vukle su me (i još uvek me navode) na teren gde racionalno gubi svoju prevlast...
Ja to ne bih nazvala gubitkom. Za mene je to, jednostavno, neprekidno otkrivanje novih svetova, mamkanje radoznalosti, adrenalin za duh koji, po svojoj prirodi, uvek želi da se proširi.
Strogi um je taj koji nam drži život pod kontrolom (da ne poludimo od znanja i čuda koje nismo u stanju da podnesemo), ali koji nas i sputava.
O svemu ovome sam i ranije puno razmišljala. Naročito kada sam na jako dobrom niškom forumu pokrenula temu o lucidnim snovima. Euforična, entuzijazična, odmah me je dočekala jedna grupa racionalista, koji su od mene očekivali navođenje izvora odakle ja tvrdim neke stvari za lucidne snove. Iako sam imala u rukama informacije o tome (postarala sam se da dođem do nekih tekstova i knjiga koji se time bave), te informacije su sadržale samo tehnički deo lucidnih snova. I to je u redu.
Onaj deo, međutim, koji nauka ne može da objasni su znanja, individualna i kolektivna, koja nam se javljaju putem tih i, uopšte, putem snova.
Tako bi me pitali: ''Odakle ti to znaš?'' Verovatno mi nedostaje titula psihologa da bi moja kazivanja o tome bila verodostojna za njih. Ali isto tako i taj psiholog je običan čovek koji bi morao, pre nego krene da priča o fenomenu kao što je lucidan san, isti san da doživi, jer o toj materiji je nemoguće pričati ukoliko je nismo lično osetili.
U isto vreme, relativno skoro, pojavila se, niotkuda, jedna mlada osoba, mlađa od mene, jedna od retkih koja deli moju teoriju da mi, zapravo, sva znanja donosimo sa sobom na ovaj svet. Razlikuju nam se načini na koji dolazimo na njih. Količina koju želimo da rasvetlimo. I naravno, vrsta znanja koja nas interesuje i ispunjava.
Onako kako ja poštujem težnju određenih profesija da sve smeste u definicije, isto tako bih očekivala od njih da razumeju moju težnju da sve izvadim iz definicija. :)
U isto vreme kada se ta devojka pojavila u mom misaonom vidokrugu, naišla sam na
Jungovu knjigu ''Sećanja, snovi, razmišljanja''. Odranije mi se njegova psihologija dopala, iako i nisam znala puno o tome šta tvrdi. Bilo mi je dovoljno da čujem termine kao što su:
arhetip, kolektivno nesvesno, Anima, Senka, Persona, i da ga intuitivno proglasim za ''mog'' čoveka.
Šta Jung zapravo čini? Povezuje moguće i nemoguće, vidljiv i nevidljiv plan.
Alhemija, astrologija, misticizam, religija... sve to je on uspeo da uključi u svoju psihologiju, koja, prema mom nekakvom mišljenju, naginje parapsihologiji, jer sve vreme on govori o fenomenu sna, vizija, sinhroniciteta, predosećanja...
Tada sam samo potvrdila ono što sam i osećala, da neke i mnoge stvari ne možemo naučiti (samo) iz knjiga, već poniranjem u sebe. I kada ovo govorim, osećam i da je Miroslav Antić, nesvakidašnji, univerzalni pesnik, pesnik-alhemičar, mene odredio da sve sagledavam u svetlu ''metafizičkog'', kroz prizmu kosmičkih principa.
Kakvi su to principi?
Takvi da, ono što važi za makrokosmos, važi i za mikrokosmos (čoveka, njegovo unutrašnje biće). Ali često se ti zakoni ne podudaraju sa zemaljskim zakonima. Fizika ima svoj smer nadole (sila gravitacije), duhovna strana čoveka je poput ptice, ona bi da ide van granica, naviše. Jung govori da je Zemlja i ovozemaljski život iz više razloga poseban, a jedan od njih jeste što je naša planeta jedino mesto gde paradoksalnosti uspešno mogu da postoje - paralelno. I kroz te paradoksalnosti čovek se ostvaruje svoju ličnu sudbinu koju, opet, sam kreira i oblikuje. Paradoksalnost je potrebna, jer se uklapa u dinamičku koncepciju psihe, a to u krajnjem (ili u početnom) stupnju je najuže povezano sa kosmosom, koji je u stalnom kretanju i ne dozvoljava mirovanje. Jung će takođe govoriti da postoje naučni dokazi da psiha funkcioniše i izvan prostorno-vremenskog zakona kauzalnosti.
Ali nauka u nekim trenucima podseća na poltički apsolutizam. Jung bi rekao da je racionalizam i bolest našeg vremena, jer je ona oblikovala naš um tako da mi nismo u stanju da vidimo i drugačije svetove.
Racionaliazam čak određuje mesto iracionalizmu u sistemu vrednosti, umesto da mu pruži ruku i sarađuje sa njim.
Ne, nisam ja protivnik racionalizma. Ja sam za međusobno prožimanje oba, za koaliciju.
Jer i Mesec i Sunce imaju različite funkcije, odišu različitim energijama, a nikad se nisu (do sada) posvađale oko toga koje je nebesko telo značajnije za Zemlju.
Oni
znaju da su oboje važni i zavise jedan do drugih.
Pogledajte u osobu do sebe. Mislite li da je poznajete? Mislite da ona sebe poznaje?
Nismo u stanju svoj kosmos da upoznamo, kako možemo tuđ?
Kako možemo da sa sigurnošću znamo
kosmos svih kosmosa?
I povrh svega - na šta bi ličilo da sve možemo da objasnimo pomoću logike i racionalizma koje smo sami izmislili?
Svakoga dana... svakoga časa... dešavaju se mimo nas... u nama... neke neverovatne stvari...
Neočekivano, nestvarno, nepojmljivo takođe je deo ovog sveta!Prihvatimo ga kako bismo otvorili još jedna vrata, da vidimo šta još iza ima...
Racionalizam nas je zaključao u prostore.
Naše pravo stanište jeste besprostornost, bezvremenost... u isto vreme mnogodimenzionalnost, svaštadimenzionalnost...!
A sada se sećam jedne sentence... ''
Ono što ne možemo da potvrdimo, ne možemo da osporimo.''
Hoćemo li za sve tražiti objašnjenje od unapred datih (nametnutih) znanja?
Ja svakako neću.
Poslušaću Miku Antića i ovaj put:
Loši učenici SLUŠAJU vrlo pažljivo.
Dobri učenici SUMNJAJU vrlo pažljivo.(u sledećem postu: Svesno vs. Nesvesno)
