Dobro došli u moju misao
Ja sam sve ono što drugi misle da sam... Za istinsko poznavanje nekog potrebna su mnoga, nezamisliva čula... Oni, koji žele da zakorače u moj svet, moraće da razgrnu redove, otvore svoje oči i srce... Jedina religija kojoj se klanjam: Univerzalna Ljubav. Interesovanja: nivoi apstraktnog, filozofija, alhemija, nešto mistike i nad-znanja... stvaranje harmonije u sebi, da se podeli sa drugima, svesno razotkrivanje podsvesnog... Osnovna okupacija: umetnost, naročito pisanje i napisano... Tako sam se i (pro)našla na studijama književnosti. Moja najveća ambicija i namera: da u budućnosti idejno i organizaciono učestvujem u izmeni nekog sistema. Fasciniraju me buntovne teorije. Veliki sam ljubitelj fotografije i fotografisanja. ''Sve ono što sam bio, i ono što sam sada, još uvek nisam ja. To je tek priprema za mene.'' U prilici sam da u ovim godinama otkrivam svoje talente i da želim, kao i svi, još jedan život da bih mogla da dospem svuda gde zamislim.''Sve što me strahovito mami, mami me, jer je preda mnom.'' Entuzijazam je za mene najbitniji princip postojanja. Bavim se istraživanjem Života, verujem u sebe u budućnosti...
Blogroll
Labels
- Avanture uma (6)
- Energija (1)
- Putovanja (1)
- SvakodNEvičanstva (6)
Ознаке:
Avanture uma
коментара (0)
Ovo je odlomak iz knjige o nekim zakonima za vreme talibana (poruka o zakonima vrtela se sa radija neprekidno nekoliko dana, a i delili su se leci-obaveštenja):
Svi se moraju moliti pet puta dnevno. Ako je vreme molitve, a budete uhvaćeni da radite nešto drugo, bićete tučeni.
Svi muškarci će pustiti brade. Ispravna dužina je najmanje jedna pesnica ispod brade. Ako ovo ne poštujete, bićete tučeni.
Svi dečaci će nositi turbane. Dečaci od prvog do šestog razreda nosiće crne turbane, viši razredi nosiće bele. Svi dečaci će se oblačiti u islamsku odeću. Okovratnici košulja biće zakopčani.
Pevanje je zabranjeno.
Plesanje je zabranjeno.
Igranje karata, igranje šaha, kockanje i puštanje zmajeva su zabranjeni.
Ako držite papagaja, bićete tučeni. Ptice će vam biti ubijene.
Alp kradete, biće vam odsečena ruka. Ako kradete ponovo, biće vam odsečena noga.
Ako niste musliman, ne molite se tamo gde vas muslimani mogu videti. Ako to učinite, bićete tučeni i zatvoreni. Ako pokušate da prevedete muslimana u drugu veru, bićete pogubljeni.
Žene, pažnja:
Nikada nećete izlaziti iz kuća. Ne priliči ženama da besciljno lutaju ulicama. Ako izlazite, to mora biti u pratnji muža ili muškog rođaka. Ako budete uhvaćene na ulici, bićete tučene i poslane kući.
Nećete, ni po koju cenu, pokazivati lice. Pokrivaćete se burkom kada ste napolju. U suprotnom ćete biti žestoko tučene.
Kozmetika je zabranjena.
Nakit je zabranjen.
Nećete oblačiti upadljivu odeću.
Nećete govoriti sem ako vam se neko obrati.
Nećete gledati muškarce u oči.
Nećete se smejati na javnom mestu. Ako to učinite, bićete tučene.
Nećete lakirati nokte. Ako to učinite, biće vam odsečen prst.
Devojčicama je zabranjeno da pohađaju školu. Sve ženske škole biće odmah zatvorene. Ako pokušate da otvorite žensku školu, bićete tučeni, a škola će vam biti zatvorena.
Ženama je zabranjeno da rade.
Ako počinite preljubu, bićete na smrt kamenovani.
Počujte. Dobro počujte. Pokorite se. Alahu ekber.
Koliko mnogo puta upotrebljen glagol ''tući''!
I koliko mnogo puta, kao što sam napisala u prethodnom delu, to je i sprovedeno, posebno nad ženama, nad njima neprekidno.
Glavne junakinje romana su dve žene istog čoveka, koje je splet okolnosti naterao da se udaju za njega. Između njih dve je skoro dvadeset godina razlike, tako da se može govoriti kao o odnosu majke i ćerke. Međutim, muž je i od jedne i od druge puno stariji, trideset i pedeset godina. To nije bio usamljen slučaj da se devojčice u svojih petnaest udaju za čoveka kome je pedeset ili šezdeset godina.
U početku vlada netrpeljivost među ženama.
Približava ih, kao i u životu, zajednička muka.
Njihov muž je nasilnik, nemislosrdno ih tuče za svaki prekršaj, za ono što on vidi kao prekršaj.
Kada to dođe do nekih granica izdržljivosti, starija žena ubija muža, svesno to čini, svesno i hladnokrvno priznaje, biva pogubljena zbog toga, ali život te mlađe žene dobija svoju novu priliku da se ostvari, da se ponovo uda, da svoju decu podiže u zdravim uslovima i da proba da se ostvari kao predavač u kasnije renoviranoj školi.
Roman se završava u skladu sa svojim naslovom - sa mnogo nade da dolaze bolja vremena. Za narod. Za žene.
Žene u tom svetu ne tretiraju se kao ljudska bića. One su ženke. Njima nije dozvoljeno da se intelektualno razvijaju. Nemaju prava na svoje mišljenje. Nemaju prava da pokažu emocije.
Upitala sam se, čitajući stravične opise gnusnog čina kada muškarac tuče ženu godinama - koliko živ čovek udaraca može da pretrpi? I onih bukvalnih.
Pre izvesnog vremena napisala sam post ''Antifeministički traktat''. Obrisala sam ga, jer sam shvatila da je sve otišlo predaleko, shvaćeno preozbiljno kao da sam digla revoluciju, a ne iznela neko svoje mišljenje. Za širu scoijalnu zajednicu, činilo mi se, i nevažno. Možda je i sam naziv posta bio prejak.
Nikako nisam želela da bude moje pisanje prevedeno tako da ja odobravam teror nad ženama.
Borba protiv takvih stvari više je nego opravdana.
Ponosim se što mogu da kažem da sam delom i napravila grešku, jer sam pisala ono za šta nisam merodavna.
Što me, u krajnjem, i ne interesuje.
Socijalni problemi ostaju - sociolozima.
Moja ja misija, moja je ljubav, moja je želja - metafizika.
Ovaj post napisan je sa mog novog nivoa svesti, kada znam da sam i napravila grešku usko sagledavajući feministe... ali isto tako znam da sam bila u pravu za misao (možda nenapisanu, ali u meni prisutnu) da je dobro što živimo u Srbiji.
U Srbiji u kojoj ja imam puno drugova, u kojoj mogu da flertujem sa raznim muškarcima, vozim biciklu raspuštene kose i bosa, sama besciljno lutam ulicama, u kojoj se slikam bukvalno na svakom ćošku (dok drugi prevrću oči, jer mi je to hiljadita slika tog dana :); napomena: u Omanu je, eto, zabranjeno ženama da se slikaju, osim ako to ne čine sa članovima svoje porodice; neki bi sad rekli da me treba proterati u Oman :D; posle boravka u Srbiji, gde se slikao sa... letnje :) obučenim devojkama, moj prijatelj Omanac je po povratku u Oman doveo u pitanje sebe kao dobrog muslimana... dok nije objasnio kako su te stvari ovde normlane i da u tome nema ničeg nečasnog), ...
U kojoj su ulice (što nije slučaj sa svim gradovima u regionu, u Evropi) bezbedne, skoro sasvim ebzbedne...
Zato i ne čudi komentar onih koji posete Srbiju da im se ovde najviše dopada nivo slobode...
Onda, da ga negujemo i proširujemo, šta drugo!
;)
Ovaj post nije napisan sa nemerom da pokrene žestoke rasprave o ljudskim pravima.
Ovaj post napisan je sa željom da uporedimo civilizacije, da mojoj priči dodate neku zanimljivost o islamskom svetu, da nas podseti da sve je... sve... u razvoju svesti.
Svest, to je, sunce.
Tako govori i srpska mitologija...
(Nastaviće se nekad... o srpskoj mitologiji... :))
Svi se moraju moliti pet puta dnevno. Ako je vreme molitve, a budete uhvaćeni da radite nešto drugo, bićete tučeni.
Svi muškarci će pustiti brade. Ispravna dužina je najmanje jedna pesnica ispod brade. Ako ovo ne poštujete, bićete tučeni.
Svi dečaci će nositi turbane. Dečaci od prvog do šestog razreda nosiće crne turbane, viši razredi nosiće bele. Svi dečaci će se oblačiti u islamsku odeću. Okovratnici košulja biće zakopčani.
Pevanje je zabranjeno.
Plesanje je zabranjeno.
Igranje karata, igranje šaha, kockanje i puštanje zmajeva su zabranjeni.
Ako držite papagaja, bićete tučeni. Ptice će vam biti ubijene.
Alp kradete, biće vam odsečena ruka. Ako kradete ponovo, biće vam odsečena noga.
Ako niste musliman, ne molite se tamo gde vas muslimani mogu videti. Ako to učinite, bićete tučeni i zatvoreni. Ako pokušate da prevedete muslimana u drugu veru, bićete pogubljeni.
Žene, pažnja:
Nikada nećete izlaziti iz kuća. Ne priliči ženama da besciljno lutaju ulicama. Ako izlazite, to mora biti u pratnji muža ili muškog rođaka. Ako budete uhvaćene na ulici, bićete tučene i poslane kući.
Nećete, ni po koju cenu, pokazivati lice. Pokrivaćete se burkom kada ste napolju. U suprotnom ćete biti žestoko tučene.
Kozmetika je zabranjena.
Nakit je zabranjen.
Nećete oblačiti upadljivu odeću.
Nećete govoriti sem ako vam se neko obrati.
Nećete gledati muškarce u oči.
Nećete se smejati na javnom mestu. Ako to učinite, bićete tučene.
Nećete lakirati nokte. Ako to učinite, biće vam odsečen prst.
Devojčicama je zabranjeno da pohađaju školu. Sve ženske škole biće odmah zatvorene. Ako pokušate da otvorite žensku školu, bićete tučeni, a škola će vam biti zatvorena.
Ženama je zabranjeno da rade.
Ako počinite preljubu, bićete na smrt kamenovani.
Počujte. Dobro počujte. Pokorite se. Alahu ekber.
Koliko mnogo puta upotrebljen glagol ''tući''!
I koliko mnogo puta, kao što sam napisala u prethodnom delu, to je i sprovedeno, posebno nad ženama, nad njima neprekidno.
Glavne junakinje romana su dve žene istog čoveka, koje je splet okolnosti naterao da se udaju za njega. Između njih dve je skoro dvadeset godina razlike, tako da se može govoriti kao o odnosu majke i ćerke. Međutim, muž je i od jedne i od druge puno stariji, trideset i pedeset godina. To nije bio usamljen slučaj da se devojčice u svojih petnaest udaju za čoveka kome je pedeset ili šezdeset godina.
U početku vlada netrpeljivost među ženama.
Približava ih, kao i u životu, zajednička muka.
Njihov muž je nasilnik, nemislosrdno ih tuče za svaki prekršaj, za ono što on vidi kao prekršaj.
Kada to dođe do nekih granica izdržljivosti, starija žena ubija muža, svesno to čini, svesno i hladnokrvno priznaje, biva pogubljena zbog toga, ali život te mlađe žene dobija svoju novu priliku da se ostvari, da se ponovo uda, da svoju decu podiže u zdravim uslovima i da proba da se ostvari kao predavač u kasnije renoviranoj školi.
Roman se završava u skladu sa svojim naslovom - sa mnogo nade da dolaze bolja vremena. Za narod. Za žene.
Žene u tom svetu ne tretiraju se kao ljudska bića. One su ženke. Njima nije dozvoljeno da se intelektualno razvijaju. Nemaju prava na svoje mišljenje. Nemaju prava da pokažu emocije.
Upitala sam se, čitajući stravične opise gnusnog čina kada muškarac tuče ženu godinama - koliko živ čovek udaraca može da pretrpi? I onih bukvalnih.
Pre izvesnog vremena napisala sam post ''Antifeministički traktat''. Obrisala sam ga, jer sam shvatila da je sve otišlo predaleko, shvaćeno preozbiljno kao da sam digla revoluciju, a ne iznela neko svoje mišljenje. Za širu scoijalnu zajednicu, činilo mi se, i nevažno. Možda je i sam naziv posta bio prejak.
Nikako nisam želela da bude moje pisanje prevedeno tako da ja odobravam teror nad ženama.
Borba protiv takvih stvari više je nego opravdana.
Ponosim se što mogu da kažem da sam delom i napravila grešku, jer sam pisala ono za šta nisam merodavna.
Što me, u krajnjem, i ne interesuje.
Socijalni problemi ostaju - sociolozima.
Moja ja misija, moja je ljubav, moja je želja - metafizika.
Ovaj post napisan je sa mog novog nivoa svesti, kada znam da sam i napravila grešku usko sagledavajući feministe... ali isto tako znam da sam bila u pravu za misao (možda nenapisanu, ali u meni prisutnu) da je dobro što živimo u Srbiji.
U Srbiji u kojoj ja imam puno drugova, u kojoj mogu da flertujem sa raznim muškarcima, vozim biciklu raspuštene kose i bosa, sama besciljno lutam ulicama, u kojoj se slikam bukvalno na svakom ćošku (dok drugi prevrću oči, jer mi je to hiljadita slika tog dana :); napomena: u Omanu je, eto, zabranjeno ženama da se slikaju, osim ako to ne čine sa članovima svoje porodice; neki bi sad rekli da me treba proterati u Oman :D; posle boravka u Srbiji, gde se slikao sa... letnje :) obučenim devojkama, moj prijatelj Omanac je po povratku u Oman doveo u pitanje sebe kao dobrog muslimana... dok nije objasnio kako su te stvari ovde normlane i da u tome nema ničeg nečasnog), ...
U kojoj su ulice (što nije slučaj sa svim gradovima u regionu, u Evropi) bezbedne, skoro sasvim ebzbedne...
Zato i ne čudi komentar onih koji posete Srbiju da im se ovde najviše dopada nivo slobode...
Onda, da ga negujemo i proširujemo, šta drugo!
;)
Ovaj post nije napisan sa nemerom da pokrene žestoke rasprave o ljudskim pravima.
Ovaj post napisan je sa željom da uporedimo civilizacije, da mojoj priči dodate neku zanimljivost o islamskom svetu, da nas podseti da sve je... sve... u razvoju svesti.
Svest, to je, sunce.
Tako govori i srpska mitologija...
(Nastaviće se nekad... o srpskoj mitologiji... :))
Ознаке:
Avanture uma
коментара (0)
Roman Haleda Hoseinija kroz vrlo potresnu priču, čiji su glavni akteri dve žene, približio mi je bolje neko ijedan istorijsku perspektivu i podatke o prevratima koje je ova zemlja prošla. I koje i dalje prolazi. Neprekidno, vekovima.
Istorijski akcenat stavljen je na oslanjanje Avganistana na Sovjetski Savez 70-ih godina prošlog veka, kada su u društvu započete brojne reforme.
Komunizam je i tu tražio zgodno tlo da pusti svoje korenje.
U romanesknoj priči to ovako izgleda: jedna od dve junakinje ide u školu, učiteljica joj je komunistkinja. Ona ne nosi burku, ona ne krije kosu, vezuje je u punđu, zagovara prava žena na školovanje, uz isticanje obrazovanja i karijere kao važnog dela u životu žene.
Mnoge žene na ulici su obučene slobodno, nose suknje ispod kolena, mirišu na parfeme poznatih kreatora, šetaju se bez pratnje muškaraca.
U pričanju učiteljice uočava se i polaritet komunizma. Mada je podsticao žene da razmišljaju i žive na nov i slobodniji način, učiteljica bi uvek govorila kako je zemlja važnija od svega, i od porodice i od života, te stoga su oni dužni da svojoj državi prijave svaku nepravilnost, svaku nepropisnost. A nepropisno je, nedozvoljeno, kako je to komunizam definisao, bila loša reč uperena protiv vlasti. Čak ni šale na račun vlasti nisu bile dozvoljene.
Tako je komunizam uvek oscilovao između ideologije dobra i jednakosti za sve sa jedne, i autokratije i stvaranja špijuna i potkazivača sa druge strane.
Mudžahedini su u komunistima videli zlo koje treba istrebiti. Narod je bio podeljenog mišljenja. Vođen je džihad (sveti rat - kakav oksiMORONski izraz), mnogi su stradali, ali su verovali da će uspostavljanjem nove vlasti biti vraćena narodu sloga i jedinstvo.
Naravno, to se nigde ne događa (Zašto se čudimo srpskoj neslogi?), pa je i tako, kazuje pripovedač, već ubrzo nakon dolaska Mudžahedina, i između njih počelo stvaranje različitih struja.
Kad je islamski svet u pitanju, to nije razgranavanje jedne političke opcije u više stranaka, već je to praćeno neverovatnom, konkretnom mržnjom, gde oni zauzimaju upravu nad različitim kvartovima i ulicama. U takvom jednom nasilno ispodeljenom gradu nije sigurno bilo kretati se, jer ako se uđe u deo gde je neki drugi mudžahedin vođa, velika je mogućnost da bude ubijen.
Kretanje im je pod takvom vlašću bilo svedeno na minimum.
A da od goreg ima gore, pokazalo se kada su talibani svrgnuli mudžahedine sa vlasti. Oni su sebe predstavili kao verske učitelje, one koji sporvode Božje zakone, a način na koji su ih sprovodili su, blago rečeno, bile surove.
Građanski rat je buknuo i buktao nekoliko godina.
Da je ovo američki film, verovatno bi se zavšio tako što se grupa Amerikanaca, obdarena posebnim razumom, okupi oko jedne plemenite vizije i spasi narod iz samog pakla.
Ne treba reći da se sve dešava u poslednjem minutu i da jedan drugome govore ''Ponosan sam na tebe''. :)
Ali, iako je ono što se tamo sada dešava ''američki film'', plemenitu misija je pod znakom pitanja i to nije ništa neobično za ovu planetu :).
Nemiri koji tamo postoje nisu naivni i ja o tome niti umem niti želim da pišem, ali moj prijatelj Omanac kaže da tu nijedna strana nije ispravna, da Amerikancii crpe avganistanska naftna bogatstva i čine strahovite stvari, ali ih pakuju u nešto lepše oblande od talibana.
U tome je sva razlika.
U romanu se dosta pažnje posvetilo detaljnom opisu grada tokom talibanske vlasti: kako je sve bilo ruinirano, kako bolnice nisu funkcionisale, novac koji je NVO davao odlazio je svuda, samo ne gde je bio namenjen, škole su zatvorene, narod je trpeo gladan...
Da nesreća bude veća, Avganistan je pogodila i velika suša u to vreme, pa su mnoga poljoprivredna dobra propala, a vode za piće jedva i da je bilo.
Najviše novca se zarađivalo od trgovine heroinom i hašišom.
Kada junakinja romana odlazi u bolnicu da se porodi, ne samo da lekova i opreme nema, da radi jedan doktor, da se masa tiska na ulazu, već su i oštro podeljene muška i ženska bolnica, pa lekovi koji pristižu i ostale donacije prebacivane su samo muškim bolnicama.
Zbog toga što nisu mogli da nahrane svoju decu (nije postojalo ni mnogo načina da se zaradi novac, nije imalo gde da se zaposli, jer je sve bilo ruinirano, svi sistemi), porodice su ih davale u sirotištima koja su, čudo, nekako funkcionisala.
Kada junakinja romana ide da vidi svoju ćerku u sirotište, oni je prebiju.
Žene su neprekidno bile maltretirane...
(Nastavak sledi...)
Istorijski akcenat stavljen je na oslanjanje Avganistana na Sovjetski Savez 70-ih godina prošlog veka, kada su u društvu započete brojne reforme.
Komunizam je i tu tražio zgodno tlo da pusti svoje korenje.
U romanesknoj priči to ovako izgleda: jedna od dve junakinje ide u školu, učiteljica joj je komunistkinja. Ona ne nosi burku, ona ne krije kosu, vezuje je u punđu, zagovara prava žena na školovanje, uz isticanje obrazovanja i karijere kao važnog dela u životu žene.
Mnoge žene na ulici su obučene slobodno, nose suknje ispod kolena, mirišu na parfeme poznatih kreatora, šetaju se bez pratnje muškaraca.
U pričanju učiteljice uočava se i polaritet komunizma. Mada je podsticao žene da razmišljaju i žive na nov i slobodniji način, učiteljica bi uvek govorila kako je zemlja važnija od svega, i od porodice i od života, te stoga su oni dužni da svojoj državi prijave svaku nepravilnost, svaku nepropisnost. A nepropisno je, nedozvoljeno, kako je to komunizam definisao, bila loša reč uperena protiv vlasti. Čak ni šale na račun vlasti nisu bile dozvoljene.
Tako je komunizam uvek oscilovao između ideologije dobra i jednakosti za sve sa jedne, i autokratije i stvaranja špijuna i potkazivača sa druge strane.
Mudžahedini su u komunistima videli zlo koje treba istrebiti. Narod je bio podeljenog mišljenja. Vođen je džihad (sveti rat - kakav oksiMORONski izraz), mnogi su stradali, ali su verovali da će uspostavljanjem nove vlasti biti vraćena narodu sloga i jedinstvo.
Naravno, to se nigde ne događa (Zašto se čudimo srpskoj neslogi?), pa je i tako, kazuje pripovedač, već ubrzo nakon dolaska Mudžahedina, i između njih počelo stvaranje različitih struja.
Kad je islamski svet u pitanju, to nije razgranavanje jedne političke opcije u više stranaka, već je to praćeno neverovatnom, konkretnom mržnjom, gde oni zauzimaju upravu nad različitim kvartovima i ulicama. U takvom jednom nasilno ispodeljenom gradu nije sigurno bilo kretati se, jer ako se uđe u deo gde je neki drugi mudžahedin vođa, velika je mogućnost da bude ubijen.
Kretanje im je pod takvom vlašću bilo svedeno na minimum.
A da od goreg ima gore, pokazalo se kada su talibani svrgnuli mudžahedine sa vlasti. Oni su sebe predstavili kao verske učitelje, one koji sporvode Božje zakone, a način na koji su ih sprovodili su, blago rečeno, bile surove.
Građanski rat je buknuo i buktao nekoliko godina.
Da je ovo američki film, verovatno bi se zavšio tako što se grupa Amerikanaca, obdarena posebnim razumom, okupi oko jedne plemenite vizije i spasi narod iz samog pakla.
Ne treba reći da se sve dešava u poslednjem minutu i da jedan drugome govore ''Ponosan sam na tebe''. :)
Ali, iako je ono što se tamo sada dešava ''američki film'', plemenitu misija je pod znakom pitanja i to nije ništa neobično za ovu planetu :).
Nemiri koji tamo postoje nisu naivni i ja o tome niti umem niti želim da pišem, ali moj prijatelj Omanac kaže da tu nijedna strana nije ispravna, da Amerikancii crpe avganistanska naftna bogatstva i čine strahovite stvari, ali ih pakuju u nešto lepše oblande od talibana.
U tome je sva razlika.
U romanu se dosta pažnje posvetilo detaljnom opisu grada tokom talibanske vlasti: kako je sve bilo ruinirano, kako bolnice nisu funkcionisale, novac koji je NVO davao odlazio je svuda, samo ne gde je bio namenjen, škole su zatvorene, narod je trpeo gladan...
Da nesreća bude veća, Avganistan je pogodila i velika suša u to vreme, pa su mnoga poljoprivredna dobra propala, a vode za piće jedva i da je bilo.
Najviše novca se zarađivalo od trgovine heroinom i hašišom.
Kada junakinja romana odlazi u bolnicu da se porodi, ne samo da lekova i opreme nema, da radi jedan doktor, da se masa tiska na ulazu, već su i oštro podeljene muška i ženska bolnica, pa lekovi koji pristižu i ostale donacije prebacivane su samo muškim bolnicama.
Zbog toga što nisu mogli da nahrane svoju decu (nije postojalo ni mnogo načina da se zaradi novac, nije imalo gde da se zaposli, jer je sve bilo ruinirano, svi sistemi), porodice su ih davale u sirotištima koja su, čudo, nekako funkcionisala.
Kada junakinja romana ide da vidi svoju ćerku u sirotište, oni je prebiju.
Žene su neprekidno bile maltretirane...
(Nastavak sledi...)
Ознаке:
Avanture uma
коментара (0)
Hiljadu čudesnih sunaca. Hiljadu ljudskih sudbina. Hiljadu nada. Ljudskih, božanskih.
Sunce koje se nikad ne gasi. Nada koja umire poslednja, nada nikada ne umire.
Hiljadu sunaca za koja ne znamo da postoje.
U beskraju u kome živimo postoji hiljadu neotkrivenih nada.
U zatvoru u kom živimo postoji hilajdu načina da se izađe na svetlost.
Hiljadu čudesnih sunaca - roman Haleda Hoseinija, toliko hvaljen, došao je pre neki dan u moje ruke, iako sam blagu distancu imala prema ovom bestseleru, upravo zbog njegove komercijalnosti.
A komercijalizovane stvari NISU, ističem, nužno nekvalitetne.
Roman sam ''progutala'', pročitala za svega nekoliko sati, kako zbog lakoće kojom je ispripovedan, tako i zbog tematike koja mi je otvorila neka sasvim nova polja razmišljanja.
A tako nešto mi je i bilo potrebno, da me izvuče iz sopstvene mape sveta, koju svako smatra za ispravnu.
Zbog i meni nejasnih veza, posebno sam zainteresovana za orijent, za islamski svet.
Zbog jasnih događaja koji su se odvijali na ovim našim, srpskim prostorima, u starijoj, ali više od toga, u novijoj istoriji, mi imamo jedno određeno (negativno) viđenje onoga što islam znači.
Ali islam je složen sistem, sastavljen od mnogih struja, a svaka struja od mnogo slojeva.
Religija je manipulativna, ona upravlja ljudima, ali i ona sama je zloupotrebljena.
Dugo nisam razmišljala o vezama unutar tog sveta, o tome kako funkcioniše on u okviru svojih granica, jer sam ga posmatrala samo u odnosu prema, da kažem našem, drugačijem svetu.
Kada sam ''upoznala'' Selimovića, tačnije njegovog Ahmeda Nurudina, ''šeika tekije mevlevijskog reda'', krenula sam i u istraživanje. Potpuno očarana romanom Derviš i smrt, zaljubljena u njegovu i metafizičku i zemaljsku dimenziju, atmosferu ovog romana sam videla kao jedan stalni sumrak. Možda je i asocijacija na polumesec, kao simbol islama, uticala da u glavi stvaram sliku neprekidnog mraka. Ali taj mrak nije bio onaj kada momci i devojke uoči Đurđevdana (Đurđevska noć) odlaze na reku i tamo se prepuštaju razbludnoj ljubavi, pradavnoj puti, već je to bio težak mrak, mrak-crna magla koja se ne podiže, u kojoj se ništa ne razaznaje, sve je prepuno opasnosti, nigde utočišta, nigde iskrenosti.
Utisak sam potvrdila i posle čitanja drugog, podjednako velikog, Selimovićevog dela Tvrđava.
Kako me mistika mami, derviši su za mene bili otkriće. Sufiji. Plesovi. Oslobađanje energija. Shvatanje i doživljaj Boga kroz nešto pomalo jezivo, pomalo zabranjeno, pomnogo fascinantno.
Onda sam upoznala divnog momka iz Omana, u čijim pričama uživam i otkrivam nama tako daleki, ali u nekim osnovama sličan svet. Sam Oman je gostoljubiv, srdačan, i za nas, Evropljane, previše moralan (ograničen), ali ne način koji njih ugrožava. Istina je da muškarci imaju više žena, ali one su srećne, obezbeđene, čuvane. One putuju sa svojim muževima, one mogu da rade ako žele, mogu da voze automobile ako žele i po pitanju tih sloboda školovanja i rada nisu sputane.
Ostaje, naravno, da lebdi pitanje: zašto baš muškarci imaju pravo na više žena? Zašto se mladići i devojke ne druže, već idu u različite škole?
Ali ovaj moj prijatelj kaže da su oni tako srećni (i ja mu verujem, tim pre što njegov otac ima dve žene, što ih ima toliko mnogo brojčano kada se skupe da za večeru moraju da zakolju - ni manje ni više ngo - vola :D), da je sve manje takvih poligamnih brakova, da žene mogu da biraju za koga će da se udaju (posle roditelji pregovaraju; a ako se dogodi da se prvo roditelji dogovore, a devojka ne želi, niko neće insistirati da uzme baš tog... predloženog kandidata :)).
Sve je to meni u takvim paradoksalnostima.
A paradoksalnost je i to što Avganistan, njima bliska zemlja, funkcioniše sasvim drugačije.
(Sledi nastavak...)
Sunce koje se nikad ne gasi. Nada koja umire poslednja, nada nikada ne umire.
Hiljadu sunaca za koja ne znamo da postoje.
U beskraju u kome živimo postoji hiljadu neotkrivenih nada.
U zatvoru u kom živimo postoji hilajdu načina da se izađe na svetlost.
Hiljadu čudesnih sunaca - roman Haleda Hoseinija, toliko hvaljen, došao je pre neki dan u moje ruke, iako sam blagu distancu imala prema ovom bestseleru, upravo zbog njegove komercijalnosti.
A komercijalizovane stvari NISU, ističem, nužno nekvalitetne.
Roman sam ''progutala'', pročitala za svega nekoliko sati, kako zbog lakoće kojom je ispripovedan, tako i zbog tematike koja mi je otvorila neka sasvim nova polja razmišljanja.
A tako nešto mi je i bilo potrebno, da me izvuče iz sopstvene mape sveta, koju svako smatra za ispravnu.
Zbog i meni nejasnih veza, posebno sam zainteresovana za orijent, za islamski svet.
Zbog jasnih događaja koji su se odvijali na ovim našim, srpskim prostorima, u starijoj, ali više od toga, u novijoj istoriji, mi imamo jedno određeno (negativno) viđenje onoga što islam znači.
Ali islam je složen sistem, sastavljen od mnogih struja, a svaka struja od mnogo slojeva.
Religija je manipulativna, ona upravlja ljudima, ali i ona sama je zloupotrebljena.
Dugo nisam razmišljala o vezama unutar tog sveta, o tome kako funkcioniše on u okviru svojih granica, jer sam ga posmatrala samo u odnosu prema, da kažem našem, drugačijem svetu.
Kada sam ''upoznala'' Selimovića, tačnije njegovog Ahmeda Nurudina, ''šeika tekije mevlevijskog reda'', krenula sam i u istraživanje. Potpuno očarana romanom Derviš i smrt, zaljubljena u njegovu i metafizičku i zemaljsku dimenziju, atmosferu ovog romana sam videla kao jedan stalni sumrak. Možda je i asocijacija na polumesec, kao simbol islama, uticala da u glavi stvaram sliku neprekidnog mraka. Ali taj mrak nije bio onaj kada momci i devojke uoči Đurđevdana (Đurđevska noć) odlaze na reku i tamo se prepuštaju razbludnoj ljubavi, pradavnoj puti, već je to bio težak mrak, mrak-crna magla koja se ne podiže, u kojoj se ništa ne razaznaje, sve je prepuno opasnosti, nigde utočišta, nigde iskrenosti.
Utisak sam potvrdila i posle čitanja drugog, podjednako velikog, Selimovićevog dela Tvrđava.
Kako me mistika mami, derviši su za mene bili otkriće. Sufiji. Plesovi. Oslobađanje energija. Shvatanje i doživljaj Boga kroz nešto pomalo jezivo, pomalo zabranjeno, pomnogo fascinantno.
Onda sam upoznala divnog momka iz Omana, u čijim pričama uživam i otkrivam nama tako daleki, ali u nekim osnovama sličan svet. Sam Oman je gostoljubiv, srdačan, i za nas, Evropljane, previše moralan (ograničen), ali ne način koji njih ugrožava. Istina je da muškarci imaju više žena, ali one su srećne, obezbeđene, čuvane. One putuju sa svojim muževima, one mogu da rade ako žele, mogu da voze automobile ako žele i po pitanju tih sloboda školovanja i rada nisu sputane.
Ostaje, naravno, da lebdi pitanje: zašto baš muškarci imaju pravo na više žena? Zašto se mladići i devojke ne druže, već idu u različite škole?
Ali ovaj moj prijatelj kaže da su oni tako srećni (i ja mu verujem, tim pre što njegov otac ima dve žene, što ih ima toliko mnogo brojčano kada se skupe da za večeru moraju da zakolju - ni manje ni više ngo - vola :D), da je sve manje takvih poligamnih brakova, da žene mogu da biraju za koga će da se udaju (posle roditelji pregovaraju; a ako se dogodi da se prvo roditelji dogovore, a devojka ne želi, niko neće insistirati da uzme baš tog... predloženog kandidata :)).
Sve je to meni u takvim paradoksalnostima.
A paradoksalnost je i to što Avganistan, njima bliska zemlja, funkcioniše sasvim drugačije.
(Sledi nastavak...)
Ознаке:
SvakodNEvičanstva
коментара (1)
U Niš-gradu se pre nekoliko dana održao festival pod nazivom E-Tvrđava. Iako mi je još prošle godine zvučao zanimljivo, ove godine sam odlučila da budem deo njegovih dešavanja. Na žalost, zbog prehlade sam to mogla da učinim samo jedno popodne, drugog dana, a ono čemu sam ove godine dala primat jeste BlogOpen.
Iskustvo mi kaže da to ne radim, ali karakter to uporno čini: pre svake manifestacije na koju odem, tako izbrusim svoja očekivanja, očekivanja koja, naravno, samo lud može da ispuni. :)
Najava ovog događaja bila je perfektna. Realizacija najavljenog i sama organizacija, međutim, dobru najavu nisu opravdale.
Ali. Mi smo stvoreni da stalno i svuda učimo, čak i u situacijama koje nisu isnpirativne za nas., jer se ne zna u kom trenutku će postati inspirativne.
Tako, poluzainteresovana, slušala sam prošlog petka predavanje Baneta Dimitrijevića (odličnan blog http://kisobranblog.com/) na temu Pravopis ili pravo na pisanje?
Odnosilo se, što mu sam naziv kaže, o polemici koliko blogovi treba da poštuju pravopis. Sasvim jedan lep način razmišljanja: i internet, i blog je medij. Svaki medij ima neverovatan uticaj na onog ko ga prati. Televizija nas vaspitava (nažalost, bez cenzure), novine nas vaspitavaju (kažu: nažalost, sa cenzurom; ali mnoge novine/časopise treba zabraniti), sada je epidemija interneta, a invazija blogovanja se tek očekuje.
Svi će pisati. Za sebe, svoju porodicu, prijatelje. Nekakav javni oblik privatnosti.
Pisaće i sa ambicijom da uđu u najčitanije blogere.
Piše se, uglavnom, o političkim dešavanjima. Da se iskaže bes povodom stanja u zemlji. Krize. Vize. NVO. PVO. SPS. DSS.
U različitim pakovanjima.
O putovanjima. Književnosti. Astronomiji. I mnogim drugim lepotama i dragostima.
To je sasvim razumljivo, sasvim preporučljivo: iskonska potreba čoveka da iz sebe izbaci, da sa drugima podeli ili drugima ukaže na lepe i nelepe situacije u društvu, kulturi, svakodnevici.
Internet mi je sa te strane drag, jer osećam da me bolje povezuje sa drugima.
Sa sobom.
Svojom dostupnošću znanja i informacija, čak i nekih koje bi javno bile ''spaljivane na lomači'', internet nam je proširio okvire slobode.
Sloboda. Ključna reč. Na njoj ću se zadržati.
Ako je sloboda cilj, čemu onda toliko insistiranje na pravilima?
Oduvek sam nastojala da pišem pravopisno ispravno. Mnoge stvari sam radila po osećaju. Uvek sam spremna da učim. Dešava mi se i da pogrešim. U govoru, pisanju, gramatici. To je, uostalom, dozvoljeno svakom živom čoveku, pa i onom ko studira delom srpski jezik, zar ne?
Zato možda čudi ovaj moj bunt protiv besprekornog pravopisa na blogovima.
I mene samu začudio je taj bunt kada mi se pojavio tokom predavanja.
Gospodin Bane je rekao da bi svaki blog trebalo da ima najmanje jednog recezenta. Takav poredak stvari bi meni sasvim odgovarao. :)
Posle kratkog i konciznog izlaganja postavio nam je neka pitanja - koja je razlika između štampanih medija i blogovanja.
Jedna od njih jeste upravo to da za štampane medije ne može da piše svako ko poželi.
Druga, najvažnija, to je prednost bloga da se više puta tekst pročita, pa i više puta prepravlja.
Svedoci smo da i na državnoj televiziji se proture mnoge greške, a to je slučaj i sa dnevnim listovima. Besprekornost je neprirodno stanje, to je barem moje mišljenje, ali isto tako ne smeju se dozvoliti krupne jezičke greške. Posle se čudimo koliko je nepismenih završilo škole. SMS komunikacija dodatno kvari jezik, kao i neke strane tendencije (''w'' umesto ''v'', ''sh'' umeso ''š'' i sl.).
Jezik nam nestaje u sveopštem rasulu, i što se tiče reči, rečnika samog, ali i njegovih pravila.
A mi to mirno gledamo.
I ja bih ovom prilikom uputila da se što više posećuju forumi na kojima postoje teme o jeziku i jezičkim nedoumicama, da se tu nalaze odgovori i da se diskutuje, ukoliko se želi, sa ljudima.
Ja uvek za takve stvari posećujem podforum Krstarice i forum Vokabular. Preporučujem.
Kao što se mi stalno učimo, kao što se sve stalno kreće, tako se i jezik ''kreće'', menja, a i pravila jezika se menjaju, nekad neosetno, ''u hodu'', nekad i nasilno, tako što se grupa jezičkih naučnika sastane i odredi šta će biti ispravno.
Tako ovaj Pravopis iz 1995. godine nije večan. Ali sada je važeći i treba se držati njega.
Do koje granice...?
Do granice bloga, kazujem.
Jer, kako književni jezik dozvoljava razne ''igre'', poigravanje pravopisa (pa i gramatike, leksike,...), blog bi smeo to sebi da dozvoli.
U pisanju bloga, kao i u stvaralaštvu, pravopis je podređen ideji, oblikuje ga zamisao autora.
Jednom sam ja, možda baš na blogu, napisala reč srpstvo velikim početnim slovom. Na nekom mestu videla sam da sam bila kritikovana kao neznalica, u stilu: I ova studira srpski? Strašno!
Devojka (?) očigledno nije razumela. Ali to nije ni važno, niti to koliko sam znalica ili neznalica, mišljenja su različita i individualna i to treba poštovati.
Pitam se šta bi bilo da sam u toj reči napravila još jednu grešku, pa napisala Srbstvo? Tada bih bila proglašena za nacional-šovinistu prve kategorije. :)
A moje posezanje za velikim slovom bilo je, u tom slučaju, verovatno izraz moje ljubavi koju sam tog trenutka osećala prema nečemu srpskom, manje bes zbog osećanja nekakve ''nepravde'' nanete Srbiji (kao nebeskom narodu :D), a nikako ne grubo isticanje nacionalnog osećanja koje gazi sve nesrpsko što planetom hoda.
Možda je, razmišljam, napisati u tom slučaju: SRBstvo? Tako sam ovo ''SRB'' kao nosioca naše, da kažem formule, istakla, ali kakva je ova reč?
Svaki recezent bi je prepravio.
Nešto ne funkcioniše u tom PO DEFINICIJI sistemu.
Zajedničke imenice pišu se u srpskom jeziku malim početnim slovom.
U nemačkoj se imenice pišu velikim početnim slovom.
Ja dozvoljavam sebi da ''kradem'' pravilo iz nemačkog pravopisa :), pa pišem velikim početnim slovom reč koja mi se dopadne: Ljubav, Prijatelj, Život, Čovek, Kosmos,...
Da im odam nekakvo poštovanje... Poštovanje...
Međutim, problem nastaje ako se prave krupne pravopisne greške. Npr, neko piše rečenice malim početnim slovom?
Odobravam, ako je to upotrebljeno sa idejom. Da se postigne nekakav efekat. Da privuče pažnju. Stvori dinamiku u glavi tokom čitanja. Zaigra nam i oči.
Tu pravopisne norme, ocenjivači pravopisnih normi, moraju biti oprezni... Da dozvole da ljudi putem kršenja nekih jezičkih normi propagiraju neku svoju viziju.
Strogo poštovanje ostavimo štampi.
Vizija. Kreativnost. Sloboda. Sve su to ključne reči. (I pisala bih ih uvek velikim početnim slovom. :))
A ako se ispoštuju sva pravila, a opet tekst ne nosi barem neku klicu smisla (barem za nekog, jednog čitaoca), onda je takva besprekornost - uzaludna.
Iskustvo mi kaže da to ne radim, ali karakter to uporno čini: pre svake manifestacije na koju odem, tako izbrusim svoja očekivanja, očekivanja koja, naravno, samo lud može da ispuni. :)
Najava ovog događaja bila je perfektna. Realizacija najavljenog i sama organizacija, međutim, dobru najavu nisu opravdale.
Ali. Mi smo stvoreni da stalno i svuda učimo, čak i u situacijama koje nisu isnpirativne za nas., jer se ne zna u kom trenutku će postati inspirativne.
Tako, poluzainteresovana, slušala sam prošlog petka predavanje Baneta Dimitrijevića (odličnan blog http://kisobranblog.com/) na temu Pravopis ili pravo na pisanje?
Odnosilo se, što mu sam naziv kaže, o polemici koliko blogovi treba da poštuju pravopis. Sasvim jedan lep način razmišljanja: i internet, i blog je medij. Svaki medij ima neverovatan uticaj na onog ko ga prati. Televizija nas vaspitava (nažalost, bez cenzure), novine nas vaspitavaju (kažu: nažalost, sa cenzurom; ali mnoge novine/časopise treba zabraniti), sada je epidemija interneta, a invazija blogovanja se tek očekuje.
Svi će pisati. Za sebe, svoju porodicu, prijatelje. Nekakav javni oblik privatnosti.
Pisaće i sa ambicijom da uđu u najčitanije blogere.
Piše se, uglavnom, o političkim dešavanjima. Da se iskaže bes povodom stanja u zemlji. Krize. Vize. NVO. PVO. SPS. DSS.
U različitim pakovanjima.
O putovanjima. Književnosti. Astronomiji. I mnogim drugim lepotama i dragostima.
To je sasvim razumljivo, sasvim preporučljivo: iskonska potreba čoveka da iz sebe izbaci, da sa drugima podeli ili drugima ukaže na lepe i nelepe situacije u društvu, kulturi, svakodnevici.
Internet mi je sa te strane drag, jer osećam da me bolje povezuje sa drugima.
Sa sobom.
Svojom dostupnošću znanja i informacija, čak i nekih koje bi javno bile ''spaljivane na lomači'', internet nam je proširio okvire slobode.
Sloboda. Ključna reč. Na njoj ću se zadržati.
Ako je sloboda cilj, čemu onda toliko insistiranje na pravilima?
Oduvek sam nastojala da pišem pravopisno ispravno. Mnoge stvari sam radila po osećaju. Uvek sam spremna da učim. Dešava mi se i da pogrešim. U govoru, pisanju, gramatici. To je, uostalom, dozvoljeno svakom živom čoveku, pa i onom ko studira delom srpski jezik, zar ne?
Zato možda čudi ovaj moj bunt protiv besprekornog pravopisa na blogovima.
I mene samu začudio je taj bunt kada mi se pojavio tokom predavanja.
Gospodin Bane je rekao da bi svaki blog trebalo da ima najmanje jednog recezenta. Takav poredak stvari bi meni sasvim odgovarao. :)
Posle kratkog i konciznog izlaganja postavio nam je neka pitanja - koja je razlika između štampanih medija i blogovanja.
Jedna od njih jeste upravo to da za štampane medije ne može da piše svako ko poželi.
Druga, najvažnija, to je prednost bloga da se više puta tekst pročita, pa i više puta prepravlja.
Svedoci smo da i na državnoj televiziji se proture mnoge greške, a to je slučaj i sa dnevnim listovima. Besprekornost je neprirodno stanje, to je barem moje mišljenje, ali isto tako ne smeju se dozvoliti krupne jezičke greške. Posle se čudimo koliko je nepismenih završilo škole. SMS komunikacija dodatno kvari jezik, kao i neke strane tendencije (''w'' umesto ''v'', ''sh'' umeso ''š'' i sl.).
Jezik nam nestaje u sveopštem rasulu, i što se tiče reči, rečnika samog, ali i njegovih pravila.
A mi to mirno gledamo.
I ja bih ovom prilikom uputila da se što više posećuju forumi na kojima postoje teme o jeziku i jezičkim nedoumicama, da se tu nalaze odgovori i da se diskutuje, ukoliko se želi, sa ljudima.
Ja uvek za takve stvari posećujem podforum Krstarice i forum Vokabular. Preporučujem.
Kao što se mi stalno učimo, kao što se sve stalno kreće, tako se i jezik ''kreće'', menja, a i pravila jezika se menjaju, nekad neosetno, ''u hodu'', nekad i nasilno, tako što se grupa jezičkih naučnika sastane i odredi šta će biti ispravno.
Tako ovaj Pravopis iz 1995. godine nije večan. Ali sada je važeći i treba se držati njega.
Do koje granice...?
Do granice bloga, kazujem.
Jer, kako književni jezik dozvoljava razne ''igre'', poigravanje pravopisa (pa i gramatike, leksike,...), blog bi smeo to sebi da dozvoli.
U pisanju bloga, kao i u stvaralaštvu, pravopis je podređen ideji, oblikuje ga zamisao autora.
Jednom sam ja, možda baš na blogu, napisala reč srpstvo velikim početnim slovom. Na nekom mestu videla sam da sam bila kritikovana kao neznalica, u stilu: I ova studira srpski? Strašno!
Devojka (?) očigledno nije razumela. Ali to nije ni važno, niti to koliko sam znalica ili neznalica, mišljenja su različita i individualna i to treba poštovati.
Pitam se šta bi bilo da sam u toj reči napravila još jednu grešku, pa napisala Srbstvo? Tada bih bila proglašena za nacional-šovinistu prve kategorije. :)
A moje posezanje za velikim slovom bilo je, u tom slučaju, verovatno izraz moje ljubavi koju sam tog trenutka osećala prema nečemu srpskom, manje bes zbog osećanja nekakve ''nepravde'' nanete Srbiji (kao nebeskom narodu :D), a nikako ne grubo isticanje nacionalnog osećanja koje gazi sve nesrpsko što planetom hoda.
Možda je, razmišljam, napisati u tom slučaju: SRBstvo? Tako sam ovo ''SRB'' kao nosioca naše, da kažem formule, istakla, ali kakva je ova reč?
Svaki recezent bi je prepravio.
Nešto ne funkcioniše u tom PO DEFINICIJI sistemu.
Zajedničke imenice pišu se u srpskom jeziku malim početnim slovom.
U nemačkoj se imenice pišu velikim početnim slovom.
Ja dozvoljavam sebi da ''kradem'' pravilo iz nemačkog pravopisa :), pa pišem velikim početnim slovom reč koja mi se dopadne: Ljubav, Prijatelj, Život, Čovek, Kosmos,...
Da im odam nekakvo poštovanje... Poštovanje...
Međutim, problem nastaje ako se prave krupne pravopisne greške. Npr, neko piše rečenice malim početnim slovom?
Odobravam, ako je to upotrebljeno sa idejom. Da se postigne nekakav efekat. Da privuče pažnju. Stvori dinamiku u glavi tokom čitanja. Zaigra nam i oči.
Tu pravopisne norme, ocenjivači pravopisnih normi, moraju biti oprezni... Da dozvole da ljudi putem kršenja nekih jezičkih normi propagiraju neku svoju viziju.
Strogo poštovanje ostavimo štampi.
Vizija. Kreativnost. Sloboda. Sve su to ključne reči. (I pisala bih ih uvek velikim početnim slovom. :))
A ako se ispoštuju sva pravila, a opet tekst ne nosi barem neku klicu smisla (barem za nekog, jednog čitaoca), onda je takva besprekornost - uzaludna.
Ознаке:
SvakodNEvičanstva
коментара (0)
U jednom bedarstvu u crnoj rupi neveseljene vaseljene dogodilo se da jednog dana počne da krvari čelik, zasečen britkom prirodom samoće.
- O, ne! - vikali su ljudi.
Slali jedni drugima obaveštenja i upozorenja o neverovatnoj pojavi koja je zahvatila čelik, za koga su svi verovali da je neprobojan.
- Ovo je neki nov, nepoznat i jak virus samoće - javljali su na vestima - molimo vas da iz kuće izlazite samo sa maskama.
I zaista, ubrzo su svi izlazili sa maskama, a neki su toliko daleko otišli da nisu štitili samo glavu, već i ostatak tela, tako da su u zaštitnim odelima poprimali čudna obličja venzemaljskih bića.
Zbog nemogućnosti da se kroz maske dobro čuju, prestali su da govore.
Neki, uporni i ''odvažni'', nisu komunicirali, jer bi prethodno pogrešno čuli i razumeli sagovornikove reči, pa je neretko dolazilo do osećanja i ponašanja kao što je gnev, bes, razočarenje, prezir, zavist, podlost.
U uslovima globalnog zahlađenja, opšte emotivne hladnoće, grip samoća dobijao je razmere pandemije.
Betonski pločnici su se takođe zacrveneli od nagle temperature. Stubovi su tesko disali i iskašljavali veliku količinu zarazne prašine.
Čelik je kuljao krv kao tuberkulozni bolesnik.
- Upozoravaju se građani da ni po koji cenu ne izlaze iz kuće - saopštavala su dalje javna glasila.
I zaista, ubrzo nikog nije bilo na ulicama. Čak i u svojim domovima, svaki je član porodice boravio u sopstvenoj, posebnoj, izolovanoj prostoriji.
Svako je osećao simptome gripa (gubitak vitalne energije, smanjenje ljubavi u krvnim sudovima, nedostatak mašte u kostima) i svi su osećali da to ima snažne veze sa čelikom i da bi se rešavanjem čelika i oni sami rešili novonastale bolesti modernog doba.
Zato su se oni ''najodvažniji'' odlučili da već ranjen i ostavljen čelik - unište.
Krvavih ruku izašli su pred medije i svečano objavili da su učinili posao stoleća, misija je uspešno okončana, virus samoće je otklonjen.
Međutim, uprkos toj objavi, ljudi su i dalje sedeli u svojim kavezastim S(T)ANducima, a ako bi neko i izašao napolje, činio bi to sa maskom na licu.
Industrija maski je procvetala.
I zaista, ubrzo su se u prodaji pojavile raznovrsne maske: kupovali su ih na kredit, kupovali su ih što tamnije i neprozirnije, oni koji su pratili modu su kupovali one se modnim detaljima, kupovali su ih besomučno... mučno...
Ništa više nije bilo čelično, osim srca u koje drugi nisu mogli da uđu.
Svakog dana neko je umirao, ali za to se ne bi čulo.
Ljudi su živeli i umirali - sami, sa maskama. Identitet im je bilo teško utvrditi, nisu ga imali.
''Odvažni'' su svake godine slavili Dan pobede nad čelikom, koga su ubijanjem izlečili od samoće.
A bedarstvo je živelo i SAMOživelo, dugo i nesrećno do kraja beskraja.
NARAVOUČENIJE: Leče se uzroci, ne posledice.
Ознаке:
Avanture uma
коментара (0)
Baveći se nebitnim stvarima, počela sam u jednom trenutku da otkrivam one bitne.
Da im se približavam i istražujem ih.
Krećući se kroz polja slučajnosti, shvatih da sam neslučajno tu.
Da pokrenem nekakvu svoju misiju...
... koja je, kao i svaka, posebna i drugačija...
Zajednički su nam samo pokušaji da je ostvarimo.
Ove godine, (ne)slučajno, pod ruku su mi dolazile knjige, filmovi, čak i muzika... koji su imali veze sa snovima. Negde u tom periodu, najpre da bih ostavila sebi neko zanimljivo svedočanstvo, zapisivala sam svoje snove, prepričavala ih odabranim prijateljima, igrala se u njima i sa njima, tumačila ih na svoj način.
A onda sam čula za termin lucidnih snova. I u momentu se zaljubila u njega... :)
I ljudi koje sam upoznavala, naročito tokom ove i prethodne godine... čudnovati pojedinci... a i sama priroda mojih studija... vukle su me (i još uvek me navode) na teren gde racionalno gubi svoju prevlast...
Ja to ne bih nazvala gubitkom. Za mene je to, jednostavno, neprekidno otkrivanje novih svetova, mamkanje radoznalosti, adrenalin za duh koji, po svojoj prirodi, uvek želi da se proširi.
Strogi um je taj koji nam drži život pod kontrolom (da ne poludimo od znanja i čuda koje nismo u stanju da podnesemo), ali koji nas i sputava.
O svemu ovome sam i ranije puno razmišljala. Naročito kada sam na jako dobrom niškom forumu pokrenula temu o lucidnim snovima. Euforična, entuzijazična, odmah me je dočekala jedna grupa racionalista, koji su od mene očekivali navođenje izvora odakle ja tvrdim neke stvari za lucidne snove. Iako sam imala u rukama informacije o tome (postarala sam se da dođem do nekih tekstova i knjiga koji se time bave), te informacije su sadržale samo tehnički deo lucidnih snova. I to je u redu.
Onaj deo, međutim, koji nauka ne može da objasni su znanja, individualna i kolektivna, koja nam se javljaju putem tih i, uopšte, putem snova.
Tako bi me pitali: ''Odakle ti to znaš?'' Verovatno mi nedostaje titula psihologa da bi moja kazivanja o tome bila verodostojna za njih. Ali isto tako i taj psiholog je običan čovek koji bi morao, pre nego krene da priča o fenomenu kao što je lucidan san, isti san da doživi, jer o toj materiji je nemoguće pričati ukoliko je nismo lično osetili.
U isto vreme, relativno skoro, pojavila se, niotkuda, jedna mlada osoba, mlađa od mene, jedna od retkih koja deli moju teoriju da mi, zapravo, sva znanja donosimo sa sobom na ovaj svet. Razlikuju nam se načini na koji dolazimo na njih. Količina koju želimo da rasvetlimo. I naravno, vrsta znanja koja nas interesuje i ispunjava.
Onako kako ja poštujem težnju određenih profesija da sve smeste u definicije, isto tako bih očekivala od njih da razumeju moju težnju da sve izvadim iz definicija. :)
U isto vreme kada se ta devojka pojavila u mom misaonom vidokrugu, naišla sam na Jungovu knjigu ''Sećanja, snovi, razmišljanja''. Odranije mi se njegova psihologija dopala, iako i nisam znala puno o tome šta tvrdi. Bilo mi je dovoljno da čujem termine kao što su: arhetip, kolektivno nesvesno, Anima, Senka, Persona, i da ga intuitivno proglasim za ''mog'' čoveka.
Šta Jung zapravo čini? Povezuje moguće i nemoguće, vidljiv i nevidljiv plan.
Alhemija, astrologija, misticizam, religija... sve to je on uspeo da uključi u svoju psihologiju, koja, prema mom nekakvom mišljenju, naginje parapsihologiji, jer sve vreme on govori o fenomenu sna, vizija, sinhroniciteta, predosećanja...
Tada sam samo potvrdila ono što sam i osećala, da neke i mnoge stvari ne možemo naučiti (samo) iz knjiga, već poniranjem u sebe. I kada ovo govorim, osećam i da je Miroslav Antić, nesvakidašnji, univerzalni pesnik, pesnik-alhemičar, mene odredio da sve sagledavam u svetlu ''metafizičkog'', kroz prizmu kosmičkih principa.
Kakvi su to principi?
Takvi da, ono što važi za makrokosmos, važi i za mikrokosmos (čoveka, njegovo unutrašnje biće). Ali često se ti zakoni ne podudaraju sa zemaljskim zakonima. Fizika ima svoj smer nadole (sila gravitacije), duhovna strana čoveka je poput ptice, ona bi da ide van granica, naviše. Jung govori da je Zemlja i ovozemaljski život iz više razloga poseban, a jedan od njih jeste što je naša planeta jedino mesto gde paradoksalnosti uspešno mogu da postoje - paralelno. I kroz te paradoksalnosti čovek se ostvaruje svoju ličnu sudbinu koju, opet, sam kreira i oblikuje. Paradoksalnost je potrebna, jer se uklapa u dinamičku koncepciju psihe, a to u krajnjem (ili u početnom) stupnju je najuže povezano sa kosmosom, koji je u stalnom kretanju i ne dozvoljava mirovanje. Jung će takođe govoriti da postoje naučni dokazi da psiha funkcioniše i izvan prostorno-vremenskog zakona kauzalnosti.
Ali nauka u nekim trenucima podseća na poltički apsolutizam. Jung bi rekao da je racionalizam i bolest našeg vremena, jer je ona oblikovala naš um tako da mi nismo u stanju da vidimo i drugačije svetove.
Racionaliazam čak određuje mesto iracionalizmu u sistemu vrednosti, umesto da mu pruži ruku i sarađuje sa njim.
Ne, nisam ja protivnik racionalizma. Ja sam za međusobno prožimanje oba, za koaliciju.
Jer i Mesec i Sunce imaju različite funkcije, odišu različitim energijama, a nikad se nisu (do sada) posvađale oko toga koje je nebesko telo značajnije za Zemlju.
Oni znaju da su oboje važni i zavise jedan do drugih.
Pogledajte u osobu do sebe. Mislite li da je poznajete? Mislite da ona sebe poznaje?
Nismo u stanju svoj kosmos da upoznamo, kako možemo tuđ?
Kako možemo da sa sigurnošću znamo kosmos svih kosmosa?
I povrh svega - na šta bi ličilo da sve možemo da objasnimo pomoću logike i racionalizma koje smo sami izmislili?
Svakoga dana... svakoga časa... dešavaju se mimo nas... u nama... neke neverovatne stvari...
Neočekivano, nestvarno, nepojmljivo takođe je deo ovog sveta!
Prihvatimo ga kako bismo otvorili još jedna vrata, da vidimo šta još iza ima...
Racionalizam nas je zaključao u prostore.
Naše pravo stanište jeste besprostornost, bezvremenost... u isto vreme mnogodimenzionalnost, svaštadimenzionalnost...!
A sada se sećam jedne sentence... ''Ono što ne možemo da potvrdimo, ne možemo da osporimo.''
Hoćemo li za sve tražiti objašnjenje od unapred datih (nametnutih) znanja?
Ja svakako neću.
Poslušaću Miku Antića i ovaj put:
Loši učenici SLUŠAJU vrlo pažljivo.
Dobri učenici SUMNJAJU vrlo pažljivo.
Da im se približavam i istražujem ih.
Krećući se kroz polja slučajnosti, shvatih da sam neslučajno tu.
Da pokrenem nekakvu svoju misiju...
... koja je, kao i svaka, posebna i drugačija...
Zajednički su nam samo pokušaji da je ostvarimo.
Ove godine, (ne)slučajno, pod ruku su mi dolazile knjige, filmovi, čak i muzika... koji su imali veze sa snovima. Negde u tom periodu, najpre da bih ostavila sebi neko zanimljivo svedočanstvo, zapisivala sam svoje snove, prepričavala ih odabranim prijateljima, igrala se u njima i sa njima, tumačila ih na svoj način.
A onda sam čula za termin lucidnih snova. I u momentu se zaljubila u njega... :)
I ljudi koje sam upoznavala, naročito tokom ove i prethodne godine... čudnovati pojedinci... a i sama priroda mojih studija... vukle su me (i još uvek me navode) na teren gde racionalno gubi svoju prevlast...
Ja to ne bih nazvala gubitkom. Za mene je to, jednostavno, neprekidno otkrivanje novih svetova, mamkanje radoznalosti, adrenalin za duh koji, po svojoj prirodi, uvek želi da se proširi.
Strogi um je taj koji nam drži život pod kontrolom (da ne poludimo od znanja i čuda koje nismo u stanju da podnesemo), ali koji nas i sputava.
O svemu ovome sam i ranije puno razmišljala. Naročito kada sam na jako dobrom niškom forumu pokrenula temu o lucidnim snovima. Euforična, entuzijazična, odmah me je dočekala jedna grupa racionalista, koji su od mene očekivali navođenje izvora odakle ja tvrdim neke stvari za lucidne snove. Iako sam imala u rukama informacije o tome (postarala sam se da dođem do nekih tekstova i knjiga koji se time bave), te informacije su sadržale samo tehnički deo lucidnih snova. I to je u redu.
Onaj deo, međutim, koji nauka ne može da objasni su znanja, individualna i kolektivna, koja nam se javljaju putem tih i, uopšte, putem snova.
Tako bi me pitali: ''Odakle ti to znaš?'' Verovatno mi nedostaje titula psihologa da bi moja kazivanja o tome bila verodostojna za njih. Ali isto tako i taj psiholog je običan čovek koji bi morao, pre nego krene da priča o fenomenu kao što je lucidan san, isti san da doživi, jer o toj materiji je nemoguće pričati ukoliko je nismo lično osetili.
U isto vreme, relativno skoro, pojavila se, niotkuda, jedna mlada osoba, mlađa od mene, jedna od retkih koja deli moju teoriju da mi, zapravo, sva znanja donosimo sa sobom na ovaj svet. Razlikuju nam se načini na koji dolazimo na njih. Količina koju želimo da rasvetlimo. I naravno, vrsta znanja koja nas interesuje i ispunjava.
Onako kako ja poštujem težnju određenih profesija da sve smeste u definicije, isto tako bih očekivala od njih da razumeju moju težnju da sve izvadim iz definicija. :)
U isto vreme kada se ta devojka pojavila u mom misaonom vidokrugu, naišla sam na Jungovu knjigu ''Sećanja, snovi, razmišljanja''. Odranije mi se njegova psihologija dopala, iako i nisam znala puno o tome šta tvrdi. Bilo mi je dovoljno da čujem termine kao što su: arhetip, kolektivno nesvesno, Anima, Senka, Persona, i da ga intuitivno proglasim za ''mog'' čoveka.
Šta Jung zapravo čini? Povezuje moguće i nemoguće, vidljiv i nevidljiv plan.
Alhemija, astrologija, misticizam, religija... sve to je on uspeo da uključi u svoju psihologiju, koja, prema mom nekakvom mišljenju, naginje parapsihologiji, jer sve vreme on govori o fenomenu sna, vizija, sinhroniciteta, predosećanja...
Tada sam samo potvrdila ono što sam i osećala, da neke i mnoge stvari ne možemo naučiti (samo) iz knjiga, već poniranjem u sebe. I kada ovo govorim, osećam i da je Miroslav Antić, nesvakidašnji, univerzalni pesnik, pesnik-alhemičar, mene odredio da sve sagledavam u svetlu ''metafizičkog'', kroz prizmu kosmičkih principa.
Kakvi su to principi?
Takvi da, ono što važi za makrokosmos, važi i za mikrokosmos (čoveka, njegovo unutrašnje biće). Ali često se ti zakoni ne podudaraju sa zemaljskim zakonima. Fizika ima svoj smer nadole (sila gravitacije), duhovna strana čoveka je poput ptice, ona bi da ide van granica, naviše. Jung govori da je Zemlja i ovozemaljski život iz više razloga poseban, a jedan od njih jeste što je naša planeta jedino mesto gde paradoksalnosti uspešno mogu da postoje - paralelno. I kroz te paradoksalnosti čovek se ostvaruje svoju ličnu sudbinu koju, opet, sam kreira i oblikuje. Paradoksalnost je potrebna, jer se uklapa u dinamičku koncepciju psihe, a to u krajnjem (ili u početnom) stupnju je najuže povezano sa kosmosom, koji je u stalnom kretanju i ne dozvoljava mirovanje. Jung će takođe govoriti da postoje naučni dokazi da psiha funkcioniše i izvan prostorno-vremenskog zakona kauzalnosti.
Ali nauka u nekim trenucima podseća na poltički apsolutizam. Jung bi rekao da je racionalizam i bolest našeg vremena, jer je ona oblikovala naš um tako da mi nismo u stanju da vidimo i drugačije svetove.
Racionaliazam čak određuje mesto iracionalizmu u sistemu vrednosti, umesto da mu pruži ruku i sarađuje sa njim.
Ne, nisam ja protivnik racionalizma. Ja sam za međusobno prožimanje oba, za koaliciju.
Jer i Mesec i Sunce imaju različite funkcije, odišu različitim energijama, a nikad se nisu (do sada) posvađale oko toga koje je nebesko telo značajnije za Zemlju.
Oni znaju da su oboje važni i zavise jedan do drugih.
Pogledajte u osobu do sebe. Mislite li da je poznajete? Mislite da ona sebe poznaje?
Nismo u stanju svoj kosmos da upoznamo, kako možemo tuđ?
Kako možemo da sa sigurnošću znamo kosmos svih kosmosa?
I povrh svega - na šta bi ličilo da sve možemo da objasnimo pomoću logike i racionalizma koje smo sami izmislili?
Svakoga dana... svakoga časa... dešavaju se mimo nas... u nama... neke neverovatne stvari...
Neočekivano, nestvarno, nepojmljivo takođe je deo ovog sveta!
Prihvatimo ga kako bismo otvorili još jedna vrata, da vidimo šta još iza ima...
Racionalizam nas je zaključao u prostore.
Naše pravo stanište jeste besprostornost, bezvremenost... u isto vreme mnogodimenzionalnost, svaštadimenzionalnost...!
A sada se sećam jedne sentence... ''Ono što ne možemo da potvrdimo, ne možemo da osporimo.''
Hoćemo li za sve tražiti objašnjenje od unapred datih (nametnutih) znanja?
Ja svakako neću.
Poslušaću Miku Antića i ovaj put:
Loši učenici SLUŠAJU vrlo pažljivo.
Dobri učenici SUMNJAJU vrlo pažljivo.
(u sledećem postu: Svesno vs. Nesvesno)
Пријавите се на:
Постови (Atom)